Prilagođavanje radnog mesta: male promene koje prave veliku razliku

Šta zapravo znači prilagođavanje radnog mesta?

Na prvi pomen tog izraza, mnogi pomisle na velike građevinske zahvate, skupu opremu ili komplikovane procedure. U praksi, međutim, prilagođavanje je mnogo češće sastavljeno od pažljivo osmišljenih, konkretnih i često vrlo jednostavnih rešenja koja nekome svakodnevni rad čine sigurnijim i dostojanstvenijim.

U DES-u smo to učili kroz iskustvo, kroz razgovore, posmatranje, pokušaje i stalno prilagođavanje stvarnim potrebama ljudi sa kojima radimo.

Vremenom smo shvatili da dobro prilagođavanje ne počinje pravilnikom, već pitanjem:
„Šta je ovoj osobi potrebno da bi mogla sigurno i kvalitetno da radi svoj posao?“
Nekada je odgovor vrlo konkretan.
Za naše gluve kolege postavili smo ogledala na strateška mesta u proizvodnji kako bi mogli da vide šta se dešava iza njihovih leđa. Na prvi pogled, to može delovati kao mala intervencija. Ali kada osoba ne može da čuje viljuškar, kolegu koji prilazi ili poziv iza sebe, ogledalo postaje važan element bezbednosti.

Bilo je i situacija u kojima su kolege same pravile posebne stolice i prilagodljiva sedišta za radnika kome standardno radno mesto nije odgovaralo. Nisu to činili zato što su morali, već zato što su razumeli jednostavnu stvar: stabilno i adekvatno radno mesto preduslov je da čovek pokaže svoj puni potencijal.

Ipak, prilagođavanje nije uvek vezano samo za prostor ili opremu.

Nekada najveću razliku pravi način komunikacije.

Da osobu pogledamo u lice dok govorimo.
Da ne pričamo okrenuti leđima.
Da proverimo da li nas je sagovornik razumeo, umesto da pretpostavimo.
Da znamo da blag dodir po ramenu nekome može biti važan način da mu najavimo obraćanje.
Upravo takve nijanse često prave razliku između radnog okruženja u kojem čovek samo obavlja zadatke i onog u kojem se oseća sigurno, prihvaćeno i poštovano.

Zato je važno jasno reći:
prilagođavanje radnog mesta nije privilegija.

Razumna prilagođavanja ponekad se pogrešno doživljavaju kao poseban tretman ili snižavanje kriterijuma. Suština je potpuno drugačija. Uklanjanjem prepreka omogućavamo ljudima da pokažu ono što znaju, mogu i žele da doprinesu.
Jer ne možemo očekivati da svi trče istu trku ako prepreke nisu iste.

Dobra prilagođavanja ne umanjuju standarde.

Ona stvaraju ravnopravnije uslove da se ti standardi dostignu.

Vremenom smo u DES-u uvideli još nešto: prilagođavanja ne menjaju samo iskustvo osobe sa invaliditetom. Ona menjaju i čitavu organizacionu kulturu.

Kada kolektiv nauči da komunicira jasnije, da bude pažljiviji, da proverava umesto da pretpostavlja i da razume različite načine funkcionisanja, radno okruženje postaje bolje za sve zaposlene.

Možda je upravo to najveća vrednost inkluzije.

Ne u tome što smo „pomogli nekome“, već u tome što smo, kroz prilagođavanje i razumevanje, postali bolji kolektiv.