Zašto DES zapošljava osobe sa invaliditetom?

Često se pitamo da li treba zapošljavati osobe sa invaliditetom. Ređe se pitamo šta dobijamo kada to radimo kako treba.

Iz mog iskustva, zapošljavanje osoba sa invaliditetom ne donosi samo ispunjavanje zakonske obaveze, već donosi ozbiljnu promenu kulture. Uči nas jasnijoj komunikaciji, većem strpljenju, preciznijem dogovaranju, smanjenju pretpostavljanja, ali i više proveravanja.

Radno okruženje postaje humanije — ne samo za osobe sa invaliditetom, već za sve zaposlene. Organizacija prestaje da bude mesto gde se samo proizvodi i postaje mesto gde se uči kako da se radi zajedno, uprkos razlikama.

Kada govorimo o invaliditetu, najčešće pomislimo na ono što se vidi – kretanje uz pomoć pomagala, oštećenje vida ili sluha. To su realnosti koje lako prepoznamo, ali postoje i nevidljive teškoće.

Nekada je izazov sporija obrada informacija. Nekada je potrebno više ponavljanja, jasnije uputstvo ili više vremena da se zadatak razume i izvede. U proizvodnji, gde se meri tempo i učinak, te razlike se lako pogrešno protumače kao nemar ili nezainteresovanost. Često ni sama osoba nema jasan uvid da je u pitanju kapacitet – samo osećaj da joj treba više vremena ili da joj je nešto teže nego drugima ili da je takva od malena.

Zato inkluzija ne počinje samo rampom na ulazu. Ona počinje razumevanjem, strpljenjem i načinom na koji komuniciramo. Prava inkluzija nije u tome da svi rade isto, već da svako dobije šansu da radi najbolje što može.

Jedna od takvih potvrda je kada se osoba sa invaliditetom odvaži da ode u drugo radno okruženje… pa se posle mesec–dva vrati. Ove godine smo imali dva takva slučaja. Skoriji mi je posebno drag jer je u pitanju osoba oštećenog sluha, vredan, sposoban, radno orijentisan. Vratio se, ne zato što „nije mogao tamo“, nego zato što je ovde prepoznat.

Ovde ljudi znaju kako da mu se obrate, da ga pogledaju u lice dok pričaju i da blag dodir po ramenu gradi emotivni ton. Nijanse koje drugi i ne primete, našem kolegi znače sigurnost, toplinu i pripadanje.

Zapošljavanje osoba sa invaliditetom nije čin dobrote ili samilosti. To je odluka da gradimo stabilnije, zrelije i dugoročno zdravije radno okruženje.